Институт је основала прим. др Загорка Беровић (1965), у коме је била и први директор (1965-1977), са називом Завод за реуматизам . Др Беровић је опремила завод и изабрала своје прве сараднике (др Јулијана Николић*, др Милица Будимир*, др Љубица Лопичић, прим. др Драган Божовић, прим. др Ангелина Кичевац. др Иван Стојановић*, прим. др Стеван Пујевић, др Душан Вукотић*, прим. др Бранислав Максимовић, др Властимир Младеновић*). Завод је имао више одељења: реуматологију (руководилац др Јулијана Николић), физикалну медицину и рехабилитацију (др Драган Божовић), оториноларингологију (прим. др Боривоје Вучићевић), лабораторију (др Јован Кацаки), радиологију (др Ангелина Кичевац-Миљковић) и консултативну службу (гинеколога, ортопеда и неуролога). Завод је имао 125 кревета и око 60 запослених, од којих 20 лекара (10 интерниста-реуматолога, 2 физијатра, 1 кардиолог, 1 оториноларинголог, 1 радиолог и 5 одељенских лекара), 10 медицинских техничара, 23 болничара, 6 лабораната и 27 физиотерапеута.
Завод 1966. године добија назив Реуматолошки институт СР Србије , а 1988. године Институт за реуматологију. После др Беровић, директори Института били су: проф. др Јулијана Николић (1977-1985), проф. др Властимир Младеновић (1985-1993), проф. др Нада Пилиповић (1993-2001), прим. др Владимир Мирчетић, научни сарадник (2001-2004), проф. др Немања Дамјанов (август 2004-2020), Проф. др Горан Радуновић(2020-2023), и Доцент др Предраг Остојић (2023-).
Доградњом једног спрата Институт је имао капацитет од око 300 кревета (максимално 375 у 1973. години), и, у то време био је највећа установе те врсте у Европи и једини у Југославији. У претходној Југославији Институт је био водећи реуматолошки центар, дуго времена седиште Удружења реуматолога Југославије (1964-1980 и 1986-1988) и Реуматолошке секције СЛД (1961-1980 и 1982-1996) и Републичке стручне комисије за реуматизам и реуматску грозницу (1974-1991) и био је референтни центар за реуматизам Републике Србије. Институт се посебно бави изучавањем системских болести везивног ткива и остеопорозе.
Од 1980. године Институт је Наставна база Медицинског факултета у Београду за редовну и последипломску наставу из реуматологије. Први наставник и руководилац наставе био је проф. др Јосип Конецни.
Институт сада има око 280 запослених од којих 49 лекара (32 интерниста-реуматолога, 9 физијатара, 3 микробиолога, 1 радиолога, 1 микробиолога, 1 специјалисту из медицинске биохемије, 4 лекара на специјализацији, 1 педијатар, 70 медицинских сестара, 45 физиотерапеута, 16 лабораторијских техничара, 7 рендген техничара, 2 дипломирана фармацеута и око 115 запослених у пратећим службама. Годишње се обави око 48000 прегледа и у стационару леци око 2800 болесника.
Сарадници Института су резултате својих истраживања и искустава из области реуматологије, клиничке имунологије, физикалне медицине и рехабилитације и радиологије саопштавали на готово свим југословенским, европским и интернационалним (светским) реуматолошким конгресима и до 1997. године објавили су више од 1500 радова, од тога. 68 у иностраним часописима. Написано је око 15 монографија и урађено је више од 10 научних пројеката, 14 докторских дисертација и 15 магистарских радова.
Институт је добио Повељу СЛД и бројне друге награде стручних организација, Града Београда и других.
Прву реуматолошку амбуланту у Србији, после ИИ светског рата, крајем четрдесетих година, отворио је др Драгиша Павловић, при Централној специјалистичкој поликлиници у Београду, у којој је радио до 1962. године када је пензионисан. Др Павловић је 1951. године био председник Управног одбора Реуматолошке секције СЛД.
Од 1962. до 1965. у тој амбуланти је радио прим. др Бранислав Максимовић, који је, крајем 1965. године прешао на рад у Завод за реуматизам у Београду.